O napadima Turaka na Svetu Goru u XIV veku na osnovu vizantijskih izvora

Sažetak

Sveta Gora je već od početka XIV veka bila izložena napadima sa mora koje su preduzimali turski pirati maloazijskih emirata. Turski odredi, pod vodstvom Meleka i Halila, stigli su na Svetu Goru u sastavu Katalanske kompanije, najverovatnije u drugoj polovini 1307. godine. Vesti o učestalim turskim napadima počinju krajem druge četvrtine XIV veka. Pored napada sa moral Sveta Gora je bila izložena i napadima Turaka sa kopna naročito za vreme građanskih ratova.

Od tih napada na prvopm mestu su stradali usamljeni podvižnici – anahorete. O tome govore Žitija najčuvenijih isihasta toga vremena (G. Palame, G. Sinaita, patrijarha Isidora, M.. Kavsokalivita itd). Oni su privremeno ili zauvek napuštali Svetu Goru i osnivali nove monaške centre u mestima kojima još uvek nije pretila opasnost od Turaka. Nezaštićene protatske kelije koje su bile udaljene od utvrđenih manastira, takođe su stradale i propadale. Protat ih je tada, zbog ekonomskih razloga, ustupao velikim zaštićenim manastirima. Zarobljavanje monaha od strane Turaka i briga da se obezbedi potrebna otkupnina mnogo je doprinosila stvaranju opšte .nesigurnosti na Svetoj Gori. Međutiml . utvrđeni i dobro zaštićeni manastiri i tada su smatrani za sigurna i bezbedna utočišta, te su mnogi veoma ugledni i bogati. velmoži stvarali u njima adelfate.

Sve je to. imalo trajnih posledica za čitavu organizaciju monaškog života na Svetoj Gori. Potreba da se uvek raspolaže izvesnom novčanom svotom – eventualnom otkupninom, doprinosila je jačanju nezavisnosti monaha u odnosu gumana i život u zajednici. To je, uz još neke okolnosti, doprinelo nastanku idioritmičkog načina života na Svetoj Gori.