Osmansko Carstvo i evropska revolucija od 1848-1849

Sažetak

Odnos između Osmanskog Carstva i evropske revolucije 1848--1849 (i socijalne pobune na turskoj strani tih godina) jeste istorija opozicije između dvaju načela: težnji za očuvanjem jednog Carstva, koje je, prema Marksu, bilo živa rana evFopskog legitimizma, s jedne, i zahteva za njegovim rušenjem, koji je činjenicom revolucije i njenim refleksom na turskoj strani 1848-49. još snažnije i rezolutnije aktualizovan, s druge strane.

Uprkos tome, tradicionalni pogledi, kriterijumi i uverenja Francuske, Austrije, i, posebno, Velike Britanije, tih, kao i ranijih godina predstavljali su osnovu i merodavni kriterijum za sve poteze njihove diplomatije i celokupne politike prema Turskoj i prema emancipacionim pokretima na njenoj strani.

Iz tih, i mnoštva drugih razloga, ideja očuvanja Turske po svaku cenu i 1848/49. godine još je uvek bolje i visočije kotirala u politici tih sila od ideja i planova o rušenju te države. U takvim međunarodnim okolnostima utaložen je odgovor na mnoga pitanja vezana ne samo za odnos Osmansko Carstvo - evropska revolucija 1848-1849., nego još više i za celokupnu problematiku Istočnog pitanja, u smislu ubrzavanja ili usporavanja procesa njegovog rešavanja.

Jedan, u osnovi pozitivniji i realniji odnos Turske prema revoluciji i oslobodilačkim pokretima - njenom socijalnom i političkom ekvivalentu na turskoj strani 1848/49. nije mogao dozreti u svesti njenih državnika i vodećih klasa te države. Ta politika tih godina klatila se i oscilirala između dvaju ekstrema: zahteva za sigurnošću i čvrstim uporištem, što je nužan korelat uspešnog delovanja svake politike, i mnoštva pojava i tendencija, koje su taj zahtev osujećivale, svodeći ga na skup dobrih, ali pustih želja.

Revolucija u Evropi i stalna hipoteka ustanka i nemira u okviru vlastitih granica zaoštrila je i pokazala sve slabosti u sistemu Carstva, čija politika, za razliku od ranijih stoleća, sredinom XIX stoleća nije manifestovala snagu i veštinu kontrolisanja i usmeravanja događaja, tako značajnu i neophodnu za uspeh jedne politike.

Zapletenost Turske i zarobljenost njenih vodećih klasa i državnika u politiku preventivne agresije prema revoluciji, kao spoljnjoj, i socijalnoj pobuni tih godina, kao unutrašnjoj pretnji, nedvosmisleno i opozoje pokazala da snaga ne može biti dovoljna garancija za očuvanje jednog prevaziđenog koncepta društva i države i da takva politika u sudaru sa zahtevima za novina društvom, ugrađenim i ukorenjenim u emanci pacionim pokretima u Carstvu sredinom XIX stoleća, nema originalnih i zadovoljavajućih rešenja.

To je najrečitiji dokaz sterilnosti te politike i njene permanentne sukobljenosti sa duhom novog vremena, koji se 1848-49. manifestovao u evropskoj revoluciji i u nešto izmenjenom obliku izrazio u socijalnoj pobuni u Carstvu, poimenično u Bosni, Hercegovini, Bugarskoj, Albaniji, Grčkoj i u Dunavskim kneževinama, Vlaškoj i Moldaviji.