Hrišćansko zadužbinarstvo u periodu osmanske uprave

Sažetak

Islamsko pravo dozvoljava, uz izvesna ograničenja, Jevrejima i hrišćanima osnivanje zadužbina (vakufa) po propisima svoje vere i pred svojim verskim predstavnicima.

U odnosima Osmanlija prema nemuslimani'ma (tzv. zimijama ili štićenicima) Serijat je bio glavni, ali ne i jedini izvor prava; bio je još kanun (odredbe sa zakonskom snagom), (ustaljena praksa vrhovne uprave) i adet (običajno pravo u najširem smislu reči).

Najzad, verska pitanja usklađivala su se i prema državnim interesima (tzv. millet sistem).

Kada je reč 0 kategorijama vlasništva nad zemljom, uobičajena podela na mirijsku (miri), mulk (,mulk) i zadužbinsku (vakij) zemlju, odnosila se i na manastirska dobra, s tim što su ona pretežno bila uključena u državni posed (miriju), a manjim delom zemlja je tu bila u punom vlasništvu (mulk) kojom se inače slobodno raspolagalo, odnosno sa statusom vakufa, koja je bila extra commercium.

Primenjujući načelo šerijatskog prava po kome dve trećine imanja umr- log ostaju bližitn srodnicima kao zakonskim naslednicima "svaki hrišćanin mo- že treći dio svoga imanja zavještati crkvi, nranas.tiiu, patrijarhu, mitropolitu i episkopu, a kao svjedoci priznaju mu se i nemuslimani”. Turske vlasti su priznavale takva duhovna zaveštanja i pružale im zaštita. Turskim zvaničnim aktima bila je regulisana i ostavština umrlih osoba, neoženjenih sveštenika i mitropolita. Prilikom preuzimanja zaveštane imovine dolazilo je, neretko, do teškoća; bilo od strane nasl'ednika preminulog İ5İİO od lokalnili Urrskili vlasti, pa i od samih lokalnili mitropolita. Nevolje su dolazile i od strane fiska, budući da su pojedini monasi, posebno u manastirima sa idioritmijskom organizacijom (gde je postojao verski i ekonomski partikularizam monaha), posedovali znatna ma terijalna dobra. Namera državne vlasti da zaštiti kolektivnu manastirsku svojinu, pa i ličnu, sasvim je očigledna, bar sudeći po dosad raspoloživim izvorima..

Fragmentarnost sačuvanih izvora ne dozvoljava, zasad, da se donesu konkretniji zaključci o ulozi i značaju hrišćanskog zadužbinarstva tokom dugih vekova turske vladavine na balkanskim prostorima. Sasvim je si.gurno, međutim, daje reč o trajnoj pojavi legalizovanoj, a u izvesnoj meri čak i štićenoj od strane turske vlasti.